Ako vladar ne može da postigne da ga vole, piše Nikolo Makijaveli u slavnom XVII poglavlju Vladara, on mora, kako bi izbegao mržnju, da postupa tako da ga se ljudi boje: “Da ga se boje, a ne mrze nešto je što vrlo dobro može ići zajedno”, nastavlja Makijaveli. Na kraju poglavlja dodaje da “ljudi vole po svojoj volji, a strahuju po volji vladara”. Na istom mestu postoji vrlo precizan opis na koji način će vladar izazvati strah kod ljudi, a da taj strah istovremeno ne probudi i mržnju. Naprotiv, vladarev gest kojim izaziva strah, čak zapanjenost (stupore) i užas (orrore), dovodi do svojevrsnog poštovanja.

Dakle, Makijaveli ne govori o pukom nasilju i pukoj okrutnosti, niti o prozvoljnosti koja vladara razotkriva kao slabog: okrutnost kao takva – recimo kada gomila oklopljenih policajaca tuče golorukog momka na zemlji, ili kada partijski batinaši razvale devojci vilicu – neće probuditi poštovanje, već će izazivati bes i mržnju. Takav vladar nužno (pro)pada. Otud čak i najkrvaviji Makijavelijevi primeri, kada Čezare Bordžija raspoluti telo svog bivšeg saradnika Ramira de Orke i izloži ga na trgu u Čezeni, ili postupanje tiranina Agatokla iz Sirakuze, koji je gacao u krvi do kolena, nikada ne govore o pukom nasilju koje bi trebalo da ulije strah podanicima, već o dobro promišljenoj okrutnosti koja će, osim straha, izazvati poštovanje.

I kako sad, u tom pogledu, stvari stoje s ovdašnjim vladarom koji pribegava fizičkom i psihičkom nasilju, koji širi strah šaljući batinaše i korumpirnu policiju na građane, dok sa svih propagandnih glasila širi strah od sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, sve da bi se sam predstavio kao Spasilac i div junak bez mane i straha? Pa, ne stoji nikako.

Ne stoji dobro po građane, ali po njega ne stoji nikako. Najpre, on nije vladar nego predsednik Republike, jedino što je, de facto, srušio Republiku pa sad vlada kao monarh, kao Jedan: ako je Republika tvorevina u kojoj je vlast podeljena i u kojoj vladaju zakoni, monarhija je poredak u kojem vlada Jedan, a zakone krši kako mu se ćefne ili se prilagođavaju njegovoj volji. Utoliko je predsednik Republike u službi građana, dok je monarh onaj koji traži poslušnost podanika. Republiku čine samosvesni građani, monarhiju preplašeni podanici. Zbog toga u Republikama strah nije sredstvo vladanja, dok je u diktaturama – a diktatura je oblik monarhijskog uređenja – strah nužni sastojak vladanja. Međutim, Vučićev problem je to što uz strah nije uspeo da izgradi poštovanje, a zemlju je pretvorio u ogledno dobro korupcije. Drugim rečima, ako među građanima Srbije postoji izvestan strah od režima – a strah je svojstvo svih ljudi – prezir prema predsedniku-vladaru deli isuviše veliki broj ljudi da bi on bio u stanju da delotvorno vlada.

MRAČNA TRIJADA

Psihološkinja, profesorka Tamara Džamonja Ignjatović, Vučićevu igru sa strahom formuliše na sledeći način: “Vladanje strahom je sa stanovišta vlasti dobro oprobana strategija koja se kratkoročno isplati. Makijaveli je u mnogo čemu bio u pravu ako se posmatra iz ugla interesa vlasti, ali ne i naroda kojim se vlada. Upravo zato što takva vlast, uprkos strahu i sledstvenom potčinjavanju, hronično proizvodi duboko nezadovoljstvo i bes građana, pre ili kasnije to rezultira pobunom, te strah promeni stranu.” Na opasku da nije svaka vlast sklona autoritarnom načinu vladanja, Džamonja dodaje: “Još je From odlično opisao karakteristike autoritarne ličnosti koja svoju potrebu za dominacijom (pa i ponižavanjem i degradacijom drugih) ispoljava čim ima prilike da bude na poziciji moći u odnosu na one koji su na nižoj poziciji, čak i kada su u pitanju bliski saradnici. Druga strana medalje je sklonost potčinjavanju (do snishodljivosti) istih ovih osoba prema autoritetu koji ima veću moć. Tipičan je primer šefa koji kinji podređene, a ponaša se podanički prema direktoru, ili muža koji zahteva bespogovornu poslušnost od žene i dece, ali se ne suprotstavlja svom ocu. U društvima u kojima patrijarhalna tradicija i dalje preovladava, autoritarni roditeljski stil priprema decu da sutra, kad odrastu, budu pokorna”, i nastavlja: “Danas je u psihologiji veoma popularan model Mračne trijade, koji opisuje crte psihopatije, narcisizma i makijavelizma kod lidera, a ponekad se tom trijasu pridružuje i četvrta crta, sadizam. Dakle to su osobe kojima nedostaje empatija, usredsređeni su samo na svoje potrebe i interese, zahtevaju divljenje i bespogovornu poslušnost okoline, uživaju u svojoj omnipotenciji, a što je obično pokazatelj unutrašnjeg osećanja inferiornosti, i rukovode se principom da ‘cilj opravdava sredstvo’, pa se Makijaveli, eto, i tu prepoznaje.”

STRAHOVI RAZNI

Kako to već biva u diktaturama, Vučićev režim širi svaku vrstu straha koje je u stanju da se seti. U svom bezobalnom primitivizmu, doduše, režim nije u stanju da proizvede čak ni novi oblik straha, već, onako falsifikatorski podešen, kopira i načine širenja straha. S jedne strane, po ugledu na fašističke metode, organizuje bande batinaša – impresivno je da su batinaši, još od Musolinija i njegovih crnokošuljaša, odeveni u crno – dok s druge, širi strah od spoljašnjih neprijatelja, među kojima su najgori Hrvati, “Šiptari”, “Balije”, sve više i Crnogorci, a vredno rade i strane službe (koje, po priznanju samog monarha, načisto izbušiše naše službe), što je prastari model za naivne i uplašene.

“Kada se fizičko nasilje pokaže kao isuviše ogoljena manifestacija sile”, kaže Tamara Džamonja, “više se koriste drugi oblici straha, koji takođe ugrožavaju egzistenciju: gubitak posla, posebno ako osoba izdržava porodicu. Dodatno, strah od ugroženosti proizvodi se ne samo kao direktna pretnja već i kao pretnja od ‘neprijatelja’ koji ugrožavaju zemlju, opstanak srpskog naroda, pravoslavlje i sl. Tu su i ostale forme pretnji, ucena i pritisaka, naročito ako su one usmerene prema deci onoga kome se preti. Medijsko blaćenje je uglavnom rezervisano za one koji se otvorenije suprotstavljaju režimu, jer to direktno izlaže osobu javnoj degradaciji, urušava njeno dostojanstvo iznošenjem privatnih podataka koji se falsifikuju, vređanjem, nazivanjem pogrdnim imenima. To nije samo degradirajuće, nego je potencijalno i fizički ugrožavajuće. Dovoljno je da neko nekritički prihvati takve informacije i slepo veruje onome što se kaže pa da nasrne verbalno ili i fizički na tu osobu na ulici. Da ponovo pomenem Froma i njegovo objašnjenje konformizma: usled straha da će biti izopšteni iz zajednice ako otvoreno iznose stavove koji su suprotstavljeni dominantnom diskursu vlasti, ljudi između slobode i straha od odbačenosti i obeleženosti, pre biraju da odustanu od slobode i saobraze se većinskom mišljenju”, kaže Džamonja.

STRAH JE PROMENIO STRANU

No, veliko je pitanje da li Vučićev režim može da vlada strahom i dalje, uza sve “šargarepe” koje premešta iz jednog džepa naivnih građana u drugi njihov džep. Naravno, ako u tim džepovima uopšte ima nečeg, ali ni premeštanje ničega u ništa uspeva ako nam taj alhemijski poduhvat suptilno objasne Vučićevi alhemičari s “Informera”, “Pinka”, “Happyja”, nepravedno zanemarenog “Kurira”…

Da li je, pitamo Tamaru Džamonju, studentski pokret oslobodio ljude straha, ili je stvar malo složenija? “Nijedan režim koji je vladao strahom nije večno opstao, ali, opet, nije on pao sam od sebe. Studentski pokret jeste oslobodio ljude straha da masovno izađu na ulice i javno iskažu mišljenje. Iako je intenzitet nešto opao, većinska Srbija nije promenila stav. I ne samo to. Pokrenuta je masovna građanska solidarnost, generisana su pozitivna osećanja poput radosti, ponekad i euforije, a koja su nam toliko nedostajala, rodila se nada nasuprot apatiji.”

I nastavlja: “S druge strane, važno je i to što je ‘strah promenio stranu’, ali to ne ponavljamo samo da bismo sebe ohrabrili. Taj strah realno uznemirava drugu stranu, posebno one koji su dobili neke male privilegije, među kojima ima onih koji suštinski ne podržavaju ovaj režim. Među njima postoji značajna pukotina, jer svi glasači SNS-a nisu stvarna podrška ovom režimu. Njih treba osoboditi straha od odmazde, pokazati razumevanje za takve izbore. Nosioci demokratskih promena ne smeju da se rukovode porivima osvete, jer promena mora od starta da se zasniva na doslednom poštovanju pravde i zakona kako bi izbegla rizike ponavljanja grešaka svojih prethodnika.”