Punih 17 godina Lana Šepelj Košarčić svakoga dana odlazila je u školu, gde je radila kao profesorka srpskog jezika, dok je njen suprug Aleksandar Košarčić iz Beograda putovao u rodno Čelarevo i Čortanovce kako bi brinuo o biljkama, rasadniku i proizvodnji koju je tamo razvijao. Dani su im prolazili između posla, putovanja, obaveza i porodičnog života, u ritmu dobro poznatom hiljadama porodica u velikom gradu. Ipak, oboje su dugo znali da ne žele zauvek tako da žive.

A onda su prošle godine uradili ono o čemu su, zapravo, razgovarali još od početka svoje veze: napustili su Beograd i sa sinom Maksimom preselili se u kuću u Čortanovcima.

Danas Lana pravi prirodnu kozmetiku u radionici koju su uredili u potkrovlju kuće, Aleksandar uzgaja sadnice batata, imaju svoju baštu, prave hleb, kupuju od lokalnih proizvođača, kompostiraju organski otpad i pokušavaju da iz kuće izbace što manje smeća. Njihov sedmogodišnji sin, koji je u novu sredinu stigao pred polazak u prvi razred, već se sam vraća iz škole, što bi u gradu bilo gotovo nemoguće.

Kuću su imali pet godina pre nego što su se preselili

Lana je rođena u Beogradu i tu je živela sve do pre godinu dana, dok je Aleksandar iz Čelareva i odrastao je uz biljke i prirodu. Oboje su završili književnost, ali su im se profesionalni putevi vremenom razdvojili. Ona je ostala u prosveti, dok se on ipak okrenuo biljkama, kojima je bio okružen još od detinjstva, odrastajući pored majke biologa.

Do Čortanovaca su došli preko prijatelja koji su tamo iznajmljivali kuću. Kada su potom počeli da gledaju šta se prodaje, kuća u kojoj danas žive bila je prva i jedina koja im je pri razgledanju privukla pažnju. Kupili su je, ali je prošlo još pet godina pre nego što je zaista postala njihov dom.

Kada su se preselili, promenili su i posao i ritam života

Za Aleksandra je veza sa Čortanovcima postojala i pre preseljenja, jer je tu već razvijao proizvodnju. U Čelarevu se ranije bavio sadnicama hrizantema i povrćem, a na selu se usmerio na proizvodnju sadnica batata.

Lana danas smatra da je upravo to što Aleksandar nije potražio klasičan posao u Beogradu možda bilo presudno da se ne "ukopaju" u život iz kojeg su želeli da izađu.

- Da se to desilo, mi možda ne bismo nikada napravili ovaj korak. Jer da je on našao neki posao, "uhlebio se", što se kaže, onda bi se možda još teže na ovo odlučili. Međutim, ovako nas je stalno nešto vuklo ovamo. Stalno je nešto ovde čekalo - promišlja Lana.

Ali za Lanu selidba je značila još veću promenu. Posle 17 godina napustila je školu i posvetila se proizvodnji prirodne kozmetike, koju je pravila deset godina uporedo sa nastavničkim poslom. U Beogradu nije imala dovoljno prostora niti uslova za ozbiljniju proizvodnju, dok su u Čortanovcima nedovršeno potkrovlje kuće pretvorili u njenu radionicu.

Danas pravi sapune, kreme, čvrste šampone i balzame, a ona i Aleksandar procenjuju da od kozmetike, batata i drugih biljaka danas pokrivaju oko 80 odsto svojih potreba, dok se za veća ulaganja još oslanjaju i na novac odranije koji su uštedeli.

"Neverovatno mi je da sam gospodar svog života i svog vremena"

Najveća promena, međutim, nije samo u tome čime se danas bave, već u tome kako im izgleda običan dan. Lana kaže da joj je i dalje neobično što više nema osećaj da joj neko spolja raspoređuje vreme, dok Aleksandar primećuje da je otkako su se preselili mirnija i prisutnija.

- Meni je i dalje neverovatno da ja stvarno gospodar svog života i svog vremena. Tako se osećam. Naravno, postoji taj momenat zdravstveni, kad imam migrenu, kad me boli, onda ne mogu baš da radim šta hoću. Ali što se tiče nekih obaveza, ja organizujem svoje vreme i kada ću ustati i šta ću taj dan raditi i da li ću raditi. Znači, nema onog: moram biti negde u određeno vreme i moram da radim to što mi se baš uopšte ne radi. Prosto, još uvek mi je to neverovatno - priča nam Lana o svojim prvim utiscima o životu na selu.

Njihova svakodnevica danas izgleda potpuno drugačije nego dok su živeli u gradu. Prvi put imaju svoju baštu, deo hrane proizvode sami, voće suše u dehidratoru, spremaju zimnicu, planiraju da čuvaju sopstveno seme, a razmišljaju i o voćnjaku i kokama.

- Nama se dešava da mi danima ne odemo uopšte u prodavnicu, što u Beogradu nije bilo moguće da se ne uradi barem nekoliko puta tokom jednog dana. Imamo zamrzivače, to se trudimo da napunimo što više nekim lokalnim proizvodima, našim proizvodima. Ne odemo u prodavnicu, pravimo svoj hleb, gledamo nebo kakvo je, u kojoj je fazi mesec, beremo svoju hranu. To je toliko jednostavno, a toliko smo se mi ljudi iz grada udaljili od toga.

Manje kupovine, manje otpada i više oslanjanja na ljude iz okoline

Tokom jula su, kako kaže, za ceo mesec izneli samo tri kese komunalnog otpada od po 35 litara, i to zajedno sa onim što nastaje kroz proizvodnju prirodne kozmetike.

- Uvek imam kod sebe ceger, torbu, nikad ne uzimam kese. Ne kupujem apsolutno ništa u plastičnoj ambalaži, u onim kutijama plastičnim, keks ili neko povrće ili šta već, to već godinama apsolutno ne kupujem. Kupujemo od tu komšije sir, njemu odnesem svoju posudu, on mi stavi u tu posudu taj sir. Kupujemo od prijatelja bukovače, onda imamo nekog od koga kupujemo domaća jaja, naravno, čuvamo mu one kartone. Organski otpad takođe odvajamo na stranu, stavljamo ga za proizvodnju komposta - pričaju Lana i Aleksandar.

Kako Lana kaže, bilo bi joj potpuno neskladno da se presele u prirodu, a da nastave da kupuju i bacaju na isti način kao ranije.

"Ovo nije povratak na selo, ovo je povratak u prirodu"

Iako se o njihovoj odluci najlakše govori kao o preseljenju na selo, Lana i Aleksandar svoj život ne doživljavaju sasvim tako. Njihova kuća je u vikend-zoni, izdvojena od centra mesta, pa im je mnogo bliža ideja da su se vratili prirodi i miru nego klasičnom seoskom životu.

Taj mir za njih ne znači odricanje od struje, interneta, automobila ili svega onoga što savremeni život pruža. Upravo suprotno, žele da koriste ono što im olakšava život, ali ne i da zbog toga potpuno zavise od ritma potrošnje i gradske svakodnevice.

Najveća dilema bio je Maksim

Kada je trebalo doneti konačnu odluku o preseljenju, Lana i Aleksandar najviše su razmišljali o sinu. Oni su već završili škole i fakultete, imali poslove i iskusili ono što veliki grad može da pruži, ali je Maksim tek trebalo da krene u prvi razred.

- Kad je dete u pitanju, da li vi svom detetu nešto uskraćujete kada dođete u manju sredinu, kada je to okruženje drugačije, da li će se on uklopiti, da li će tu biti nekih problema, međutim, sve je ispalo bolje nego što smo mi mogli i da zamislimo - prepričavaju oni svoje roditeljske dileme.

Mnogo vremena sada Maksim provodi i istražujući ono što mu je sada praktično pred kućom. Porodični plac je uz područje Fruške gore, šuma im je veoma blizu, a Maksim već govori da bi jednog dana voleo da bude istraživač. Uz to obožava da snima i kaže da je upravo zbog toga želeo telefon, a ne zbog igrica.

U Beogradu su mu ostali drugari i upravo njih izdvaja kada ga pitaju šta mu nedostaje, ali ovde je dobio vrstu slobode koju ranije nije imao. Već posle mesec dana počeo je sam da se vraća iz škole, a vreme koje bi u gradu provodio u parku sada provodi praktično u sopstvenom dvorištu i prirodi koja ga okružuje.

- Obožavam da snimam. Ja da ne volim da snimam, ja još ne bih dobio telefon. Volim da snimam bilo šta što mi padne na pamet, šta mi bude zanimljivo. A ja bih pre kad porastem da budem kao istraživač. A i da snimam kako istražujem. Obožavam da snimam i učim da se penjem, imam drveće - pričao nam je sav ushićen sedmogodišnji Maksim.

I možda se upravo kroz Maksima najbolje vidi šta je porodica dobila preseljenjem. Roditelji su menjali poslove, navike i čitavu organizaciju svakodnevice, dok se njegov svet promenio mnogo jednostavnije - dobio je prostor u kojem može više da bude napolju, samostalnost koju u Beogradu još ne bi imao i prirodu koja mu više nije mesto na koje se odlazi, već ono što ga svakoga dana okružuje.