Pozorište mladih najavljuje svoju prvu premijeru u ovoj sezoni, predstavu “Dohvati mi plavog medu”, koju je inspirisana pričom, zapravo slikovnicom Silvije Šesto, režirala Emilija Mrdaković.

Premijerski susret s publikom biće 19. septembra i to u dva termina – od 11 i 19 sati, na Maloj sceni, a prve reprize su 20. septembra i 4. oktobra. Predstava je namenjena deci od pet i više godina.

“Dohvati mi plavog medu” višeslojna je i duboko emotivna priča koja opisuje – čini se – mali, ali težak trenutak u odnosu deteta i roditelja, u kojem će se prepoznati svako ko se majkom ili ocem zove. Tu priču o odrastanju izvodiće Uroš Lazović, Marija Mitrović, Marija Todorović i Aleksandar Milković.

Za svoj peti rođendan dečak Svemirdobija plavog medu na dar. Iako je jako želeo da otvori poklon, meda je morao da ostane zamotan u providnom celofanu. “Da se ne isprlja”, rekla je mama, što je Svemira veoma razočaralo, jer, kad god bi pokušao da se igra plavim medom, celofan bi zašuškao, pa mu je ostajalo samo da ga gleda..

Idejno rešenje lutaka, scenografije i kostima delo je Vande Čižmek, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, autor scenske muzike je Aleksej Mrdaković, dizajner svetla Ratko Jerković, dok je dramaturškinja bila Dragana Lukan Nikoloski.

Rediteljka Emilija Mrdaković kaže da se iza naizgled jednostavne priče i radnje krije se važna lekcija za decu i odrasle koja nam otkriva da deca duboko proživljavaju trenutke u kojima se ispostavi da ne mogu da uživaju u stvarima koje vole.

– Priča nosi i poruku za roditelje, da odrasli – često iz najbolje namere (da bi nešto sačuvali) nesvesno čine nepravdu deci i uskraćuju im radost igre. Ova topla priča o igrački biće otrežnjujuća za roditelje jer u njoj mogu da prepoznaju i sopstvene greške u vaspitanju. Igračke su detetov alat za učenje. Kroz igru igračkama deca razvijaju pamćenje, logiku, govor i pokret. Igračke im pomažu da shvate svet oko sebe, izraze osećanja i lakše sklope prijateljstva – rekla je ona.

Omiljena igračka detetu pruža osećaj sigurnosti, koji mu omogućava da se potpuno opusti, koncentriše i testira svoje mogućnosti – bez straha od greške, dodaje.

Pošto plavi meda za dete nije nagrada, već emotivni oslonac, oduzimanje te igračke stvara dubok osećaj neshvaćenosti i tuge.

Glumac Uroš Lazović kaže da je skoro ceo život njegov tata radio dva posla, zbog čega nije bio kod kuće po ceo dan. Hteo – ne hteo, uzevši u obzir da mu je posao podrazumevao težak rad, kad dođe kući bio je jako umoran.

– Zato smo brat i ja cenili svaki trenutak s njim: skoro svaki put kad tata dolazi kući, čula bi se sirena auta a mi bismo ostavljali šta god da radimo i zaletali se na vrata. Velika nam je radost bila i kad nam kažu da dolaze kumovi ili idemo negde na slavu jer je to značilo da smo svi zajedno. Voleo sam da slušam sve što tata voli, “Ajron Mejden”, “Riblju čorbu” i to mi je davalo osećaj da nas neka nevidljiva struna povezuje. Međutim, ništa nije moglo da nadomesti tu prazninu. Svestan sam da je situacija bila takva, i naravno ne zameram. Kroz svoje roditeljstvo želim na prvo mesto da stavim vreme koje posvećujem porodici – kazao je on.

Svog detinjstva prisetila se i glumica Marija Todorović.

Kako kaže, u vreme kad sam bila mala, sedamdesetih godina, pojavila se lutka koja plače. Takve lutke donosili su putnici iz Italije jer ih u našoj zemlji nije bilo.

– Poželela sam je i tražila od roditelja da mi je kupe, ali je nisam dobila. Naravno, bilo mi je žao i bila sam tužna. Odrasla sam i rodila devojčicu koja je jednog dana poželela malog plišanog „Diznijevog“ Bambija za Novu godinu. Znala sam šta znači želeti nešto posebno, nešto što te čini srećnim i ispunjenim. Potraga je trajala pune dve nedelje jer se i ta igračka uvozila iz druge zemlje, ali smo uspeli. Nadam se da sam ispravila grešku i da je osećanje koje moje dete nosi put kojim će nastaviti i u budućnosti – izjavila je.

Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.