Неколико десетина становника Тузи окупило се испред зграде Општине протестујући због процеса разграничења са Подгорицом. Незадовољни одлукама Арбитражне комисије, поручили су да неће прихватити да дијелови Малесије, попут Кућа Ракића, Какаричке горе и дијела Затријепча, припадну Главном граду, најављујући да ће правду, уколико буде потребно, тражити и пред међународним институцијама.

Сам протест, као и право грађана да изразе своје незадовољство, не би требало да буду спорни у демократском друштву. Међутим, оно што поново отвара питање двоструких аршина у Црној Гори јесте чињеница да су на окупљању доминирале заставе сусједне државе – Албаније, а да то није изазвало готово никакву реакцију ни политичких структура, ни већег дијела медијске сцене.

И ту се намеће логично питање: шта би се догодило да су, рецимо, мјештани неке друге општине у Црној Гори, протестујући због локалног или државног питања, изашли на улице носећи српске заставе?

Да ли би наступила тишина? Или би, напротив, били сазивани хитни студији, ванредне конференције за медије и емисије посвећене наводном угрожавању државе? Да ли би се појавили дежурни аналитичари, политички активисти и коментатори који би данима упозоравали на „малигне утицаје“, „великодржавне пројекте“ и опасност по црногорски суверенитет?

Искуство нас, нажалост, учи да би одговор био потврдан.

У Црној Гори већ годинама постоји очигледан парадокс: исти чин не производи исту реакцију, већ реакција зависи искључиво од тога ко је актер и коју заставу носи. Када се истакне српска тробојка, то се неретко проглашава политичком провокацијом, ударом на државу или доказом неприхватања црногорске независности. Када се, међутим, вијоре заставе других држава, то се углавном третира као легитиман израз националног идентитета.

Није овдје, дакле, суштинско питање да ли неко има право да истиче своја национална обиљежја. У демократском друштву то право мора бити загарантовано свима. Питање је зашто у Црној Гори не важе исти критеријуми за све.

Јер, ако су српске заставе разлог за политичку хистерију, онда би исти аршини морали да важе и за сваку другу државну заставу. Ако не важе, онда проблем очигледно није у заставама, већ у томе чија је застава у питању.

А држава која примјењује различите критеријуме на различите грађане, у зависности од њиховог националног осјећаја, не гради грађанско друштво и међунационално повјерење. Напротив, она шаље поруку да су неки идентитети пожељнији од других, а да су нечија права и симболи прихватљиви само онда када се уклапају у доминантни политички наратив.

Зато питање није зашто су у Тузима истакнуте албанске заставе. Питање је зашто би, у неком другом мјесту, српске заставе изазвале политички земљотрес, а ове пролазе у готово потпуној тишини.

Continue Reading