Izlivanjem procednih voda na deponiji Duboko kod Užica toksične materije su ispuštene u životnu sredinu, a ovaj akcident je po svom negativnom efektu ravan onom koji se dogodio prilikom požara 2024. godine, izjavio je za N1 dr Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta Univerzitetea u Beogradu.

U petak uveče došlo je do kvara u sabirnom šahtu lagune deponije „Duboko“ kod Užica, koji je uzrokovao izlivanje procednih voda u Turski potok.

Kako je saopštilo Ministrastvo, kvar nastao zbog pucanja zaštitnog balona u sabirnom šahtu lagune saniran je danas, a situacija je stavljena pod kontrolu.

Udruženje „Da ne dišemo Duboko“ je sinoć saopštilo da je u „iz lagune“ nekadašnje deponije „Duboko“ u Turski potok koji se uliva u reku Lužnicu, ispušteno 800 kubnih metara „najkancerogenijih materija“ i ocenilo da je to „najveći ekološki zločin posle požara“ na deponiji.

Da je ovaj akcident po svom negativnom efektu ravan onom koji se dogodio prilikom požara 2024. godine, smatra i dr Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta Univerzitetea u Beogradu.

„Ovim izlivanjem procednih voda, pobuđene su sve toksične materije i ispuštene u životnu sredinu. Naravno, najviše one koje se lako rastvaraju u vodi, ali i one koje nisu toliko rastvorne. One se u bujičnim uslovima, kakvi su stvoreni ovim akcidentom, puštene u sve obližnje vodotokove. Akcident koji se sada dogodio je po svom negativnom efektu ravan onom koji se dogodio prilikom požara 2024. godine“, naveo je on za N1.

Dodaje i da se akcident sada ne bi dogodio, da su tada odgovarali lokalni i republički funkcioneri, koji su za rukovođenje deponijom odgovrni.

„Ovog puta užički opštinski funkcioneri, i oni koji vode Minstarstvo za životnu u sredinu moraju da polože račune. U suprotnom, nešto slično će nam se vrlo brzo ponovo dogoditi“, rekao je profesor.

Regionalni centar za upravljanje otpadom „Duboko“ kod Užica je zatvoren 14. novembra 2024. godine na osnovu rešenja republičkog inspektora. Ovim rešenjem se na tom mestu zabranjuje prijem, skladištenje, ponovno korišćenje i odlaganje bilo koje vrste otpada, a profesor Jovančićević naglašava da je neverovatno da po zatvaranju deponije Duboko nije organizovana njena sanacija.

„Zatvaranje jedne deponije podrazmeva niz vrlo složenih aktivnosti. Nekada su te aktivnosti obima i intenziteta kakvi su potrebni i pri otvaranju nove sanitarne deponije. Jer zatvorena deponija je “živi organizam” u kome se dešavaju različiti hemijski i mikrobiološki procesi i godinama posle zatvaranja. Pri tome se stvaraju kao proizvodi novi organski, pa i neorganski molekuli, koji su po intenzitetu toksičnosti vrlo često i iznad nivoa toksičnosti jedinjenja koja ulaze u sastav otpada. Sem toga, procesima biodegradacije se stvaraju i nove količine gasova. Među njima je i metan, koji i po zatvaranju deponije može prouzrokovati nove požare. Ako se ima u vidu da je na ovoj deponiji pre nešto više od godinu dana bio “tinjajući” požar, problem postaje još veći. U takvim uslovima stvarani su najtoksičniji organski polutanti kao što su policiklični aromatični ugljovodonici, dioksini i furani. On jesu dobrim delom odlazili u atmosferu, ali su se u određenoj količini zadržavali i u samom telu deponije“, naveo je on.