Ako se pitate, „Do Pazuzua, zašto?!“, objasniću kasnije, iako takve svečanosti svakako nije loše malo ispratiti, u kojem god da slepom crevu sveta ili sve ređem raju na zemlji živite.

Amerikanci, kao građani države koja je predstavljala izvorno „društvo spektakla“ – tj. u kojem medijsko-kulturološka opsena nije bila usmerena samo ka patricijima – nisu nimalo umereni po pitanju proslavljanja državnih praznika.

Dodatno, i ne preterano drugačije od Srbije (videti efekte Vidovdana kroz istoriju), praznici, a posebno 4. jul, proizvode nacionalno jedinstvo glede mitova i njihove eksploatacije.

Osim retkih izuzetaka poput pokojnog Kurta Vonegata i njegove analize grotesknosti teksta američke himne koju je predstavio u romanu „Doručak šampiona“, patriotsko ludilo zahvata većinu društvenog spektra, od vojnika do umetnika, od Republikanaca do Demokrata.

„Mi smo najbolji, najprogresivniji, najslobodniji!“, viče se tada, i sve unutrašnje političke razlike bivaju sklonjene u stranu.

Osim kada se u izboru predsednika načini pogrešno skretanje kod Albukerkija.

Naime, Donald Tramp je ovaj put, i to na 250-godišnjicu zaista bitnog datuma novije istorije ljudskog roda, uspeo da stvori klimu u kojoj je Amerika imala „naše“ i „njihove“ proslave, koliko god da se pazilo da se to javno i ne izgovori.

Tramp, pak, nije osetio obavezu da se uzdržava, i na pozornici u blizini Bele kuće je okupio svoje glasače, izvevši im uobičajeni repertoar.

Upozorenje zbog oluje je odložilo početak programa, te je predsednik kada se konačno popeo na binu prvo rekao da je par sati ranije bilo prisutno 375.000 ljudi, da bi u trenutku njegovog obraćanja ostalo 150.000.

Onda je, mada bez imenovanja (možda će ga biti sledeći put; valja ih držati u strepnji), ponižavao svoje saradnike: „Jedan od mojih vrlo briljantnih ljudi je predložio da celu stvar pomerimo za neki drugi dan u julu. Rekao sam, ne može“.

Posle obavljanja neizbežnog uvoda, sledećih pola sata je hvalio sebe, nastupom koji je poručivao, otprilike: „Amerika je najveća zemlja koja je ikada postojala, a još najvećija je sada kada ja vladam“.

Učestalo je – što nam je ovde takođe solidno poznato – napadao imaginarne neprijatelje.

Ukratko, spasiće državu od pošasti komunizma koji poštenom čoveku, između ostalog, hoće da oduzme pravo na posedovanje vatrenog oružja.

Posle predsednikovog nastupa i najvećeg vatrometa koji je svet ikada video, vojni vokalno-instrumentalni orkestar je publici – rekao bih, sačinjenoj od 99,9% belaca – izveo listu svadbenih hitova, a na društvenim mrežama su se neki „partibrejkeri“ počeli pitati da li će vlasnici pesama ili njihovi potomci zahtevati da im se isplati naknada za nedozvoljeno korišćenje materijala u političke svrhe.

Teško, jer Trampova administracija funkcioniše po APP (ako prođe prođe) principu, a u ovom slučaju će proći jer retko ko želi da se prikaže kao neko ko narušava nacionalno jedinstvo.

Na Vidovdan… hoću reći na 4. jul, svašta prolazi.

* * *

I dobro… čemu bavljenje svim ovim medijsko-parapolitičkim trešom koji nam je i globalno i lokalno previše poznat?

Razlog je formalna aktuelizacija, budući da direktni inspiratori teksta pristižu iz prošlosti.

Prelistavam pre neki dan broj „Vremena“ sa početka godine, i pogled mi prelazi preko jedne od Trampovih zvaničnih predsedničkih fotografija (ova je sa početka 2025, i po njoj je dizajniran i jedan od „predsedničkih zlatnika“).

Video sam je ranije ali sada shvatam da mi je poza odnekud poznata, i iz duboke mentalne pohranjenosti mi stiže izvesni Stiv Mekroski, direktor kontrole leta iz filma „Ima li pilota u avionu?“.

Lojd Bridžis ga je igrao savršeno prateći opšta uputstva rediteljsko-scenarističkog trojca Caker-Ebrahams-Caker, izgovarajući svoje delove dijaloga kao da se radi o tezgarenju u televizijskom ili skromnobudžetskom filmu katastrofe.

Jer, samo na taj način replike poput „Izgleda da sam izabrao pogrešnu nedelju da prestanem da šmrčem lepak…“ direktno pogađaju gledaočev centar za prepoznavanje ironijskog humora.

U jednom napetom trenutku, valjda dok doktor Rumak (Lesli Nilsen) u zlosrećnom avionu radi abortuse, a stjuardesa Ilejn (genijalna Džuli Hegerti) erotično puši cigaretu nakon što je naduvala omlohavljenog automatskog pilota, taj prekaljeni, na veliku odgovornost naviknuti aerodromski administator staje iza svog radnog stola.

Položaj tela, razdeljak, odlučni izraz lica, sve je isto kao na Trampovoj predsedničkoj fotografiji.

Autori filma dodaju umetničko iskrivljenje: iza Stiva Mekroskog, uz očekivane fotografije aviona, nalazi se i crno-bela fotografija Stiva Mekroskog u položaju u kojem se upravo nalazi.

To je on: čovek na svom mestu.

Vizuelna sredstva koja su u „Ima li pilota u avionu?“ upotrebljena da bi se glupa, jednoslojna ozbiljnost prikazivanja izvrgla ruglu, sada služe da se parapolitički proizvod „proda“ publici operisanoj od talenta za ironiju.

Posledično, parodija je obrnula krug i postala mejnstrim na najvišem državnom nivou, kao bukvalna predstava namenjena opčinjavanju mase.

Još posledičnije, tvorci prikaza više nisu relevantni ili izuzetni umetnici poput Leni Rifenštal ili Sergeja Ejzenštajna, već „Suzi brigada“ monokanalnih propagandista.

Da li izvođači glumačkih radova znaju o čemu se radi?

Veruju li u komunističku pretnju ili zavere vojvođanskih secesionista?

Misle li da su božanski snažni dok poziraju naslonjeni na predsednički sto ili mlataraju pesnicama sa stisnutim usnama?

Misle li bilo šta?

Odgovori na sva pitanja su nepoznati, čime parodija, preko mejnstrima, postaje tkivo strave i užasa.

Horor je, pre svega, strah od nepoznatog.