Senida Hajdarpašić, poznatija kao Senidah, govorila je o privatnom životu, teškom periodu kao i karijeri. Otkako se pojavila na domaćoj sceni ona pomera granice i nesvakidašnjim stilom često izaziva različite reakcije publike.

Senida smatra da je upravo u tome poenta njenog muzičkog pravca, da spaja nespojivo.

- Iskreno, mislim da je baš u tome cela poenta mene i moje muzike. Nikada nisam volela da biram između nekih svetova jer čovek može da nosi sve svoje strane u sebi i da upravo iz toga nastane nešto autentično. Volim taj spoj emocije, sirovosti, glamura, Balkana i nekog modernog zvuka i upravo se tu osećam najslobodnije, kada nemam potrebu da se uklapam ni u čija očekivanja ili granice.

Za sebe kaže da je introvertna i da je u stanju da isključi telefon i danima ćuti u stanu.

- Privatno sam mnogo mirnija nego što ljudi možda očekuju, ali ne na način da se potpuno odsečem od sveta. Više sam neko ko zna kada je vreme za ljude i posao, a kada su mi potrebni mir i izolacija. Baš u tim trenucima često dobijam najviše ideja i inspiracije. I onda, kada dođe trenutak za studio, scenu ili rad, dolazim puna entuzijazma i potpuno spremna da se dam tome.

"Mama me je naučila dostojanstvu"

Ona je jednom prilikom govorila o tome da nema osećaj pripadnosti nigde i da se u Sloveniji oseća kao stranac zbog imena, a u Crnoj Gori zbog mesta rođenja.

- Upravo to me je naučilo da ne pokušavam previše da se uklopim ni u jedan okvir. Kada ceo život imaš osećaj da si negde između, s vremenom jednostavno prestaneš da tražiš potvrdu i počneš da gradiš svoj svet i identitet onako kako ga osećaš. Možda baš zato nikada nisam volela granice ni u muzici ni u svakodnevici. Uvek mi je bilo najvažnije da ostanem svoja i da ne pravim kompromise sa sobom samo da bih negde „pripadala”- rekla je, pa nastavila:

- Mama me je naučila dostojanstvu i tome da, bez obzira na sve što nosiš u sebi, ne moraš uvek sve da pokazuješ svetu. Mislim da to kod mene nikada nije bilo skrivanje emocija, nego više način da sačuvam sebe i svoj mir. Naravno da svi imamo teške trenutke i slabosti, samo sam kroz život naučila da ih ne nosim na način da tražim sažaljenje. Prava snaga nije u tome da nikada ne padneš, nego da, uprkos svemu, nastaviš dalje podignute glave. Ta devojčica zapravo nikada nije nestala. Možda ljudi danas vide samo tu neku „moćnu i nedodirljivu“ stranu mene, ali ja znam da je upravo ta mala Senida zaslužna za sve što sam danas. Kada odrastaš uz reči poput: „Moja Senida može sve“, s vremenom i sam počneš da veruješ da stvarno možeš.

Pevačica je dodala da jako mali broj ljudi pušta da joj se približi.

– Veoma mali broj ljudi. I iskreno, danas je to pravo bogatstvo. Nikada nisam volela površne odnose ni potrebu da budem okružena gomilom ljudi. Više cenim onu iskrenu bliskost i ljude koji te razumeju i kada ćutiš. Ranije sam verovala da iz haosa i teških emocija nastaju najiskrenije stvari. I možda deo mene to i danas veruje, jer su me neke velike životne boli pratile odmalena i zauvek ostale deo mene. Ali danas ne smatram da čovek mora da bude nesrećan da bi stvarao iskreno. Suština je u tome da samo mora duboko da oseća. Nikada nisam svesno žrtvovala svoj mir ili sreću zarad muzike. Više je stvar u tome da ljudi koji su kroz život prošli razne gubitke jednostavno nauče da osećaju dublje i da sve to kasnije nose u sebi. Moja osećanja nisu izmišljena zbog muzike, nego su deo mog života. I možda upravo zato iz njih nekad nastanu najiskrenije pesme - kaže Senida koja se danas bolje suočava sa emocijama.

- Ranije sam mnogo češće imala potrebu da pobegnem od nekih emocija, situacija ili sopstvenih misli. Danas više pokušavam da ih razumem i pustim da prođu kroz mene, koliko god nekad bile teške. A moj nemir najviše utišaju muzika, tišina i ljudi pored kojih mogu potpuno da budem svoja, bez objašnjavanja i pretvaranja. Za mene nikada nije kasno za ono što čovek stvarno želi. Dokle god si živ i veruješ u sebe, uvek postoji šansa za sve.

Govoreći o poslovnim uspesima, kaže:

– Naravno da sam zahvalna na svemu što sam ostvarila na Balkanu i svesna sam koliko je to veliko, ali mene nikada nije vodila ideja da negde „stignem“ i tu stanem. Mene i dalje pokreće želja da istražujem, stvaram i pomeram svoje granice, bez obzira na prostor, jezik ili tržište. Dok god osećam tu glad za stvaranjem, znam da postoji još mnogo toga što želim da doživim i napravim.

(Hello)