Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хлеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша замља вам је ова;
Баците поглед по кршу И пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…