Većina ljudi ne jede ni približno dovoljno povrća, a posledice toga već osećamo kroz narušeno zdravlje.

Istovremeno, uzgajamo sve manji broj različitih sorti povrća, čime se smanjuje i raznovrsnost naše ishrane.

Nova studija, objavljena u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, koju je sprovela međunarodna grupa stručnjaka za ishranu, poljoprivredu i botaniku, ukazuje na to da bi očuvanje i veće korišćenje raznovrsnosti povrća moglo da bude ključno ne samo za naše zdravlje već i za zdravlje planete, piše Science Alert.

Naučnik iz oblasti poljoprivrede Maarten van Zonneveld, koji je predvodio istraživanje dok je radio u World Vegetable Centeru, smatra da dosadašnji pristupi poljoprivredi nisu dovoljni za rešavanje globalnih problema u ishrani.

„Rešenje nije samo u tome da uzgajamo više povrća, već i da uzgajamo više različitih vrsta povrća“, kaže on.

„Veliki deo biodiverziteta povrća koji nam je potreban još uvek postoji – u tradicionalnim sortama i njihovim divljim srodnicima. Hitno je potrebno da ga pravilno očuvamo kako bismo mogli da ga mudro koristimo za raznovrsniju ishranu u uslovima klimatskih promena.“

Istraživanje ukazuje na to da zanemarujemo veliki broj vrsta povrća bogatih mineralima i vitaminima, koje bi u pojedinim delovima sveta mogle biti i bolje prilagođene lokalnim uslovima za uzgoj.

Na globalnom nivou ljudi u proseku unose oko 40 odsto manje povrća nego što se preporučuje za zdravu ishranu.

To je posebno zabrinjavajuće ako se ima u vidu da se nedovoljan unos povrća nalazi među pet vodećih faktora rizika u ishrani koji doprinose globalnom opterećenju bolestima.

Kada novca nema dovoljno, povrće je često među prvim namirnicama koje se izbacuju sa spiska za kupovinu. Poljoprivrednici ga takođe često smatraju rizičnijim za proizvodnju od drugih useva, između ostalog zbog kraćeg roka trajanja i kvarljivosti.

Pre industrijalizacije poljoprivrede, za ishranu se uzgajao mnogo veći broj različitih biljaka.

Dobar primer je krompir. Danas postoji više od 4.000 različitih sorti krompira, ali se u Sjedinjenim Američkim Državama široko koristi svega pet do osam sorti.

Veštačka selekcija, proizvodnja u monokulturama, genetske izmene, kao i industrijalizacija poljoprivrede i lanci snabdevanja koji distribuiraju takve proizvode, postepeno su suzili izbor povrća koje završava na našim trpezama.

Prema proceni Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO), oko 24 odsto divljih srodnika povrća koji su procenjivani na nivou vrsta nalazi se pod rizikom od izumiranja.

Gubitkom genetske raznovrsnosti povrća ne gubimo samo pojedine sorte već i njihove nutritivne karakteristike, kao i mogućnost da poljoprivredne useve prilagodimo promenama klimatskih uslova.

„Nekoliko vrsta, poput zelene salate, crnog luka i paradajza, postale su globalne poljoprivredne kulture i deo su ishrane širom sveta“, navode van Zonneveld i njegovi saradnici.

„Mnoge druge, poput afričkog lisnatog povrća, klizavog kupusa i gorke dinje, koje su često bogatije mikronutrijentima i bolje prilagođene zahtevnim sredinama sa ograničenim resursima, dostupne su samo regionalno i vrlo često zanemarene u velikim prehrambenim politikama i strategijama.“

Kao posebno zanimljive primere istraživači izdvajaju četiri vrste povrća: spider plant, klizavi kupus, gorku dinju i bundevu.

Spider plant je tamnozeleno lisnato povrće koje se uzgaja u Africi i pokazalo se otpornim na klimatske promene, a istovremeno je bogato važnim hranljivim materijama.

Istraživači navode da se danas samo mali broj lokalnih sorti ove biljke čuva u bankama gena, dok u postojećim zbirkama postoje brojne praznine. To otežava njihovo korišćenje u oplemenjivanju i stvaranju poboljšanih sorti za širu proizvodnju.

Klizavi kupus jedno je od najpopularnijih tamnozelenih lisnatih povrća na Pacifiku. Prema istraživačima, mogao bi značajno da doprinese poboljšanju ishrane žena i dece u tom regionu.

Gorka dinja je još jedna biljka otporna na klimatske promene, široko rasprostranjena u Aziji i na Karibima. Ima brojne divlje srodnike koji bi mogli da pomognu u unapređenju useva u tropskim oblastima.

Tu je i dobro poznata bundeva, biljka koja može da podnese sušu i visoke temperature, a daje plodove bogate beta-karotenom. Uprkos velikom komercijalnom značaju, istraživači upozoravaju da njeni genetski resursi i dalje nisu dovoljno iskorišćeni niti adekvatno očuvani.

Ove četiri vrste mogle bi da budu dobra početna tačka za veću regionalnu raznovrsnost useva, ali potencijal postoji i kod brojnih drugih biljaka.

Problem je u tome što moramo početi da ih uzgajamo i jedemo pre nego što nestanu.

Iako se očuvanje biodiverziteta često čini kao zadatak velikih institucija i poljoprivredne industrije, i pojedinci mogu da doprinesu.

Ako volite da gajite povrće, možete potražiti tradicionalne, lokalne ili stare sorte i uzgajati ih u sopstvenoj bašti.

Čuvanje semena iz sopstvenih biljaka i njegovo ponovno sađenje naredne godine još je jedan jednostavan način da se doprinese očuvanju raznovrsnosti. Vremenom se mogu razviti i jedinstvene lokalne sorte.

Kupovina povrća na pijacama i kod manjih, nezavisnih proizvođača takođe može biti dobar način da u ishranu uvedete širi izbor povrća i istovremeno podržite očuvanje tradicionalnih sorti.

Jer, kako upozoravaju istraživači, gubitak biodiverziteta povrća odvija se upravo u trenutku kada je svetskom prehrambenom sistemu raznovrsnost potrebnija nego ikad.

Veći izbor biljaka ne znači samo raznovrsniju trpezu. Može značiti i otporniju poljoprivredu, kvalitetniju ishranu i veću sposobnost da se prilagodimo klimatskim promenama.