Da li i koliko „prava“ može biti i zašto se zakoni i shvatanje prava razlikuju od države do države ili tačnije rečeno od političkog sistema do političkog sistema?

Ovo vrlo složeno pitanje možda ima, a možda i nema jednostavan odgovor.

Ono što je sigurno da sam ga sebi postavio čitajući reakcije na predlog predsednika Ustavnog suda Vladana Petrova da se pravniku(?) Uglješi Mrdiću dodeli orden za hrabrost (ili nešto slično) zbog predloga seta izmene pravosudnih zakona poznatih kao „Mrdićevi zakoni“.

Očekivan i na prvi pogled nimalo iznenađujuć predlog, odnosno još jedna medijska koska bačena javnosti koju javnost reagujući glođe li glođe, iznenađujući se ili raspravljajući o pravnoj neutemeljenosti da se jedna pogubnu pravnička inicijativa koju potpisuje Mrdić u ime boljitka države, naroda, partije i vođe još i nagradi ordenom ni manje ni više do za hrabrost.

Svaka od ovih nebuloza, odnosno izjava bilo Vladana Petrova, bilo Darka Glišića, bilo Borisa Bratine ili Snežane Paunović gađa više meta.

Sakriva neku aktuelnu nepodopštinu partije na vlasti i njenog vođe kao primarni cilj obzirom da javnost sa velikim apetitom oglođe bačenu kosku. Ono što predlog Petrova(i slični predlozi) u drugom koraku sadrže, a sa čime će pobunjeno društvo morati da uđe u sukob je da ti predlozi nisu smišljeni samo da nerviraju političke protivnike već da oni proizilaze iz koncepta političkog i društvenog uređenja u koji akteri koji su trenutno na vlasti duboko veruju.

Dakle, predlozi o mogućem ubijanju studenata ili o tome da je trebalo proterati Albance na Kosovu (kao da ih Milošević nije proterivao), ili o ordenu za inicijativu o zarobljavanju pravde i prava i kontrole pravnih institucija proizilaze iz ideologije kojom se država ima urediti na principima jedan narod, jedna država, jedna partija i jedan vođa.

Tu mesta za demokratiju, ljudska prava, slobodne medije i dijalog nema. Zar se to ne vidi u svakodnevnoj praksi režima? A to što iz istorije znamo funkciju i rezultat takve ideologije koja od nacionalističkog ujedinjenja(jedinstva) vrlo brzo evoluira u fašizam i nacizam i na kraju u samodestrukciju ne brani nas od namera ovih ljudi koji nas maltretiraju već više decenija.

Oni moraju biti osujećeni u ostvarenju svojih namera.

Druga je stvar što je vlastoljubac potrošio sve svoje džokere pa sad igra na ovaj koji uvek vadi iz rukava kada nema šta drugo.

Braniće Vojvodinu koja se „otcepluje“ ma koliko to niko ne vidi, ujedinjavaće policentrične Srbe u isto vreme dok će ove iz Srbije podeliti na lojalne i izdajnike koji se u skladu sa naci-konceptom imaju prebijati, hapsiti i optuživati da su sami sebe gazili, prebijali i povređivali ne bi li naštetili nacionalnom jedinstvu i vođi koji je simbol toga.

Da ne govorim (pišem) o tome kako, dok Srbija gori, vlastoljubac žuri da se fijakerom doveze na opštenarodnu pijanku odnosno veselje (Belegiš, beše li). Šta bi sa požrtvovanim spašavanjem deteta iz snežne mećave i sličnim podvizima koje smo imali prilike gledati u prošlosti.

Male propagandne laži koje su evoluirale, čuj evoluirale, u ove koje se u skladu sa zakonima teatra, zakonima ljudske prirode ili psihološke bolesti napokon spajaju sa istinom. A istina je da na kraju drame vlastoljubac otvoreno i bez ikakve ograde prezre narod u koji se do skora kleo.

Nikada bilo kome ko je hteo da vidi ta istina o preziru prema svemu ljudskom nije bila skrivena no to je problem koji zahteva poseban tekst. I tako od Miloševićevog „Niko ne sme da vas bije“ u Kosovu polju kojim je Milošević proglašen za vođu Srba do „Nikada nećemo dozvoliti da se Oluja ponovi“ (slobodan citatu) u Mrkonjić gradu.

Tako smo nakon više od trideset i pet godina zaokružili ovo nacionalističko bunilo istim ili sličnim pokličom, mi kojima su ovi alavi, pohlepni i isprazni likovi pokrali godine života i „oni“ sa napljačkanim bogatstvom (koje siguran sam neće trošiti).

„Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je taj put krug“. (Tin Ujević). Vreme je za promene dragi prijatelji. STUDENTI POBEĐUJU!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.