Miša Brkić tvrdi da je „bazična greška“ zahtev da se prihod deli umesto da se stvara. Radnička partija smatra da je upravo to zamena teza: ko, ako ne radnici, stvara novu vrednost i zašto bi oni koji je stvaraju imali najmanje prava da učestvuju u odlučivanju o tome kako se ona raspodeljuje?

Najnoviji tekst Miše Brkića u „Danasu“, pod naslovom „Minimalna zarada treba da bude 0,00“, izazvao je snažne reakcije i uznemirenost u delu sveta rada i među radnicima, jer njegove poruke prevazilaze pitanje visine minimalne zarade. Tekst otvara mnogo ozbiljnije pitanje kakav položaj radnika u Srbiji žele oni koji godinama zagovaraju jeftiniju radnu snagu, veću fleksibilnost tržišta rada i manju zaštitu zaposlenih.

Brkić posebno ironično govori o iznosu od 154.740 dinara, koji predstavlja obračun „plate za život“. Umesto da se ozbiljno razgovara o tome koliko je čoveku potrebno za osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe, on tu cifru predstavlja kao rezultat „levičarske (ne)moći“, govori o „platformskim levičarima“ i „digitalnim lobistima“ koji navodno pokušavaju da „izboksuju“ što veći minimalac.

Plata od 154.740 dinara nije zahtev da radnici dobiju luksuz. To je obračun plate koja bi trebalo da pokrije osnovne životne potrebe radnika i njegove porodice.

Radnička partija ne tvrdi da je 154.740 dinara magična ili jedina moguća cifra. Ali odbacujemo podsmeh prema samoj ideji da se izračuna koliko košta život čoveka koji radi.

Mnogo je lakše podsmevati se iznosu plate za život nego odgovoriti na pitanje kako čovek sa minimalnom zaradom od oko 70.000 dinara treba da plati stanovanje, hranu, račune, prevoz, odeću, lečenje i sve druge osnovne troškove.

Brkić zatim tvrdi da je „bazična greška“ u tome što se traži da se prihod deli, a ne da se stvara, i upravo zahtev za „platom za život“ navodi kao primer takvog pogrešnog pristupa.

Ali Radnička partija ne traži da se prihod deli umesto da se stvara.

Pitamo ko stvara novu vrednost, kako se ona stvara i kako se raspodeljuje nakon što je stvorena.

Radnik nije neko ko se pojavljuje na kraju poslovnog procesa da bi „uzeo deo prihoda“. Svojim radom učestvuje u stvaranju proizvoda, usluge i profita. Bez rada nema ni novostvorene vrednosti koju vlasnik kapitala može da raspodeljuje.

Zato plata nije milostinja koju poslodavac daje radniku iz onoga što je sam zaradio. Radnik svojim radom učestvuje u stvaranju vrednosti iz koje nastaju prihod i profit, a plata je naknada za taj rad i deo novostvorene vrednosti.

Ako je plata samo trošak koji treba što više smanjiti, onda je i radnik samo trošak. Radnička partija takvu logiku odbacuje.

Naravno da privreda mora da stvara novu vrednost. Preduzeće mora da posluje održivo i ostvaruje profit. Ali stvaranje i raspodela vrednosti nisu suprotstavljeni procesi.

Pitanje nije kako da se manje deli, već kako da se stvara više da bi i radnik mogao da dobije više.

Brkić se poziva na produktivnost, ali se produktivnost ne može svesti samo na radnika. Ako se već govori o produktivnosti, onda treba govoriti i o produktivnosti kapitala, profitima kompanija, državnim subvencijama, poreskim olakšicama i načinu raspodele novostvorene vrednosti.

Kada radnici traže veće plate, to se predstavlja kao pretnja privredi. Kada država privatnom kapitalu daje subvencije iz budžeta, to se predstavlja kao razvojna politika.

To nije slobodno tržište. To je socijalizam za kapital, a tržište za radnike.

Ako je minimalna zarada 0,00 navodno najbolje rešenje za ekonomiju, onda Radnička partija ima još jedno jednostavno pitanje: Zašto subvencije države stranim investitorima nisu 0,00? Zašto se od radnika očekuje da bude sve jeftiniji kako bi Srbija bila „konkurentna“, dok se kapital podstiče novcem svih građana?

Ovakvi stavovi posebno zabrinjavaju u trenutku kada se ponovo govori o promenama Zakona o radu. Radnička partija neće podržati zakon kojim će se pod parolama fleksibilnosti, konkurentnosti i produktivnosti dodatno oslabiti položaj zaposlenih, olakšati otpuštanja i Srbiji ponovo nameniti uloga zemlje jeftine radne snage.

Ovo nije prvi put da se u javnosti zagovara takav model. Brkićevi raniji tekstovi o reformi radnog zakonodavstva i njegov dugogodišnji odnos prema pitanju cene rada pokazuju kontinuitet stavova koji veću fleksibilnost i niže troškove rada vide kao ključ konkurentnosti. Zato njegov najnoviji tekst treba posmatrati i u kontekstu današnjih najava promena Zakona o radu.

Srbija ne treba da privlači investicije tako što će nuditi najjeftinijeg radnika i najveće subvencije. Treba da ih privlači znanjem, tehnologijom, infrastrukturom, kvalitetom institucija i produktivnom privredom u kojoj će rast imati i oni koji tu vrednost stvaraju.

Miša Brkić ima pravo na svoje ekonomske stavove. Ali radnici imaju pravo da znaju šta takvi stavovi znače u praksi.

Ako je krajnja granica minimalne zarade 0,00, onda je krajnja granica takve politike jasna: radnik treba da bude dovoljno jeftin da bi kapital bio zadovoljan.

Radnička partija na to ima drugačiji odgovor. Radnik nije trošak. Radnik je stvaralac vrednosti. I upravo zato ne pristajemo na ekonomiju u kojoj se od radnika traži da stvara, dok se o njegovom delu stvorene vrednosti govori kao o problemu.

Autor je zastupnik Radničke partije i predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.