Slušate te lažljivce kako vam govore o nominalnom BDP-u, koji sam po sebi ništa ne znači, a nikada o BDP-u po glavi stanovnika i BDP-u po paritetu kupovne moći? Nećete o tome ni čuti jer je BDP po glavi stanovnika Srbije niži nego u pet zemalja okruženja, a viši nego u tri – BiH, Severnoj Makedoniji i Albaniji.

Koliko puta ste čuli najvišeg državnog funkcionera kako ekstatično tvrdi da „Srbija ima veći rast BDP-a od svih zemalja Evropske unije“? A istina je da su prošle godine veći rast imale Irska, Malta, Kipar, Poljska, Danska i Hrvatska.

Na stranu činjenica da se ne može porediti rast BDP-a visoko razvijenih država (uobičajeno oko 1,5 odsto godišnje) sa rastom BDP-a država koje su na neuporedivo nižem stepenu privrednog razvoja, kakva je Srbija (poželjno ne manje od 5 odsto godišnje).

Takvo poređenje je isto toliko glupo koliko bi bilo porediti Srbiju sa zemljama Afrike koje imaju višestruko veći desetogodišnji prosečan godišnji rast BDP-a od njenih 3,1 odsto, npr. Etiopijom – 11,6 odsto, Ruandom – 9,9 odsto, Obalom Slonovače – 9,4 odsto, Gvinejom – 8,6 odsto…

Naravno, ne radi se o gluposti ili neznanju, već o drskoj manipulaciji.

Koliko puta ste čuli da „Srbija ima veći desetogodišnji prosečan rast BDP-a od svih zemalja u okruženju“? A istina je da Srbija u periodu 2014-2023. ima desetogodišnji prosečan rast BDP-a od 3,1 odsto, niži od Rumunije (3,6 odsto) i Hrvatske (3,4 odsto), jednak Mađarskoj i Albaniji, a nešto viši od Crne Gore.

Slušate te lažljivce kako vam govore o nominalnom BDP-u, koji sam po sebi ništa ne znači, a nikada o BDP-u po glavi stanovnika i BDP-u po paritetu kupovne moći? Nećete o tome ni čuti jer je BDP po glavi stanovnika Srbije niži nego u pet zemalja okruženja, a viši nego u tri – BiH, Severnoj Makedoniji i Albaniji!

Desetogodišnji prosek (2014-2023) BDP-a po glavi stanovnika zemalja u okruženju, u USD: Mađarske 17.000, Hrvatske 16.500, Rumunije 13.500, Bugarske 10.500, Crne Gore 8.700, Srbije 8.200, BiH 6.400, Severne Makedonije 6.200 i Albanije 5.700.

Predsednik Republike posebno voli da nas poredi sa Hrvatskom: eto, BDP po glavi stanovnika nam je duplo niži.

Mogli ste da čujete tokom predstavljanja Nacionalne strategije „Srbija 2030“, a potom se to ponavljalo, da je „prosečna plata 2012. godine bila 360 evra, 2025. godine 1.057 evra, a 2030. godine će biti 1.700 evra“, što je kombinacija neistine, poluistine i obećanja. Manja neistina je da je prosečna plata 2012. godine bila 360 evra, jer je bila 366 evra.

Veća je neistina da je 2025. godine bila 1.057 evra, jer je bila 933 evra. Samo u decembru, mesecu u kojem se zarade uobičajeno drastično povećavaju, a zatim ponovo smanjuju u januaru naredne godine, bila je 1.057 evra – to, dakle, nije bila prosečna plata u 2025. godini.

Pri tome se nije govorilo o kupovnoj moći građana niti je ona analizirana, već su iznošeni samo netačni ili polutačni podaci o dinarskim zaradama prevedenim u evre po precenjenom kursu dinara, koji se godinama ne menja i već odavno nije odraz snage privrede.

Iz istih lažljivih usta čuli ste i sjajnu vest da je minimalna zarada dostigla, odnosno pokrila minimalnu prosečnu korpu. Začudo, ovog puta nije slagano, ali nije rečeno šta je sadržina minimalne prosečne korpe, koja – tvrdi se – sadrži robu i usluge koje obezbeđuju mesečno održavanje života i radnog kapaciteta članova tročlanog domaćinstva.

Evo nekih stavki: 25 kg hleba, po 1 kg pirinča i testenine, 5 kg brašna, 0,5 kg spanaća, 2,5 kg paradajza, 0,5 kg pasulja, 10 kg krompira… 0,5 kg junetine, 3 kg svinjetine, 3,5 kg piletine, 0,7 kg ribe… 10 l mleka, 5 l jogurta, 200 grama kajmaka, 100 grama čokolade…

Godine 2025. za tročlanu porodicu mesečno za hranu i bezalkoholna pića – 27.385 dinara! Uz to, za odeću i obuću 1.430 dinara, za opremu stana i održavanje 2.300, za zdravstvo 1.925, za obrazovanje 143 dinara, za rekreaciju i kulturu 2.050 dinara… do ukupno 56.868 dinara mesečnih troškova tročlane porodice.

Nema troškova kupovine ili iznajmljivanja stana, letovanja, popravki stana, nabavke neophodnih kućnih aparata, a da o kupovini ili održavanju automobila ne govorim. Sto grama čokolade mesečno, 1.430 dinara za odeću i obuću, 143 dinara za obrazovanje – heeeeej, malo li je? Zlatno doba Srbije!

Govore vam o uspesima: najvećim stranim direktnim investicijama, a ne objašnjavaju kako nam BDP ne raste više nego onima koji ih nemaju; govore o kursu dinara, a ne o posledicama po izvoznu privredu…

O korupciji i kriminalu – muk. Uostalom, i nije lepo govoriti o sebi.

Ovakvim neistinama, poluistinama i obmanjujućem prećutkivanju izloženi ste svakodnevno, pa i svih ovih dana, dok jezde selima i zaseocima i pod šatorima, uz krkanluk i pivo, recituju toponime, prosipaju šoder, asfalt, obećanja i lažni patriotizam.

Na Mercedes koji proizvodi Ikarbus već ste zaboravili, zar ne? Na karte za metro i stotine drugih malih i velikih laži? Ali valjda niste zaboravili i oprostili tvrdnju da „nadstrešnica nije rekonstruisana“ i zakletvu „ne dam Gazivode“?

Iznošenje ovih primera bilo je u okviru moje struke i iza njih stojim. Za dalje koristim tuđa znanja – učim, prepoznajem i sa vama delim.

Često najviše državne funkcionere zbog lažljivosti nazivaju patološkim lažovima. Ne, oni to nisu! Ili, tačnije – nisu samo to!

Po definiciji, patološki lažov učestalo iznosi neistinite tvrdnje iz unutrašnje potrebe, a ne zato da bi lažima i obmanama ostvario neku ličnu korist. To sa njima nije slučaj. Teme, brojnost neistina, činjenica da ih iznose svakodnevno, tokom godinama neprekidne izborne kampanje, sa upornošću koja iziskuje ulaganje velikog napora, ukazuju na postojanje jasnog cilja i strategije da manipulacijom javnosti podižu svoj politički rejting. Dakle, ne radi se samo o patološkom laganju već i o instrumentalnom, nemoralnom laganju, čiji je cilj ostvarivanje ličnog interesa.

Dodajmo i da, kada iznose činjenice, prikrivaju kontekst i s njima povezane najvažnije podatke koji bi, da nisu skriveni, promenili sugerisani značaj i sam smisao.

Problem Srbije je krajnje ozbiljan jer se radi o malignom narcizmu, spoju instrumentalnog i patološkog laganja, uz sadizam ispoljen u neskrivenom uživanju u javnom ponižavanju potčinjenih i vidljivu paranoju ili, ako imaju sreće, o Hubrisovom sindromu, koji je posle gubitka vlasti i moći lakše izlečiv.

Erih From je prvi definisao maligni, zloćudni, zločinački narcizam. Šta danas kaže struka?

„Maligni narcizam je kombinacija jako izraženog narcizma i antisocijalnog ponašanja, što je vrlo često u psihopatiji.“

Simptomi ove kombinacije su, između ostalog:

„Grandiozni osećaj sopstvene važnosti, superiornosti i nepobedivosti.

Neutaživa želja da se bude u centru pažnje.

Često laganje.

Arogancija.

Netolerancija prema oponiranju, neodobravanju ili konfrontaciji, uz redovno izražavanje ljutnje.

Manipulisanje drugim ljudima i njihovo povređivanje.

Odsustvo empatije i kajanja.

Ponavljajuće nepoštovanje ili kršenje zakona i prava drugih.

Nesposobnost da se napravi razlika između ispravnog i pogrešnog.

Nedostatak odgovornosti.“

Da li ove simptome prepoznajete kod nekoga?

A znate li kakve su posledice kada se na vlasti nađu oni koji pate od ovog poremećaja?

„Urušavanje državnih institucija: erozija demokratije, nepotizam i klijentelizam, kult ličnosti, pravosuđe kao oružje.
Razaranje društva i javnog morala: polarizacija, politička podela društva i princip ‘zavadi pa vladaj’, uništavanje istine kontrolisanim medijima, gubitak empatije, paranoja kao državna politika.

Ekonomske posledice: privatizacija državnog budžeta, korupcija, iracionalne ekonomske odluke.“

Da li u ovome prepoznajete ozbiljno obolelu državu Srbiju i srpsko društvo?

Da li su bolesna država i društvo izlečivi? Jesu – otklanjanjem uzroka bolesti. Najbolje, iako ne jedino moguće, neinvazivnom metodom – izborima.

U slučaju povoljnog ishoda sledi dug, naporan i uspešan oporavak Srbije, ali… pametan izbor lekara i terapije jesu conditiones sine qua non.

Autor je član Predsedništva Novog DSS-a, bivši predsednik Skupštine Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.