Kada su ti leđa uza zid, ne udaraš još i glavom u njega. Ruski predsednik Vladimir Putin verovatno se nalazi u najneizvesnijoj i najrizičnijoj poziciji do sada. Ali dok se NATO ove nedelje sastaje u Ankari, postavlja se pitanje da li je ovo trenutak kada će on odlučiti da zaista iskuša savez?

Njegov rat po izboru vuče rusku ekonomiju nadole – zajedno sa njegovim rejtingom u javnosti – a ušao je i u svoju petu godinu. Dok se ukrajinska bombardovanja ciljeva na dugim i srednjim udaljenostima nastavljaju, izazivajući nestašice gasa i razaranja toliko širokih razmera da se nad Moskvom nadvija crni dim, sve se češće postavlja pitanje šta Putin može da učini kao odgovor na novo samopouzdanje Ukrajine, navodi se analizi CNN-a.

Glavno pitanje jeste da li on može ili hoće da dodatno eskalira sukob – ne samo protiv Ukrajine, već i protiv njenih NATO saveznika.

I dalje postoji stalna zabrinutost da bi Rusija mogla otvoriti novi front u Evropi. Poljska je, kako se navodi, upozorena od strane SAD da bi Moskva mogla izvršiti napad – možda ograničenog obima, na primer dronovima ili nekim drugim oblikom hibridnog ratovanja, ali ipak na način koji bi pre nekoliko decenija delovao nezamislivo.

Estonija je tokom protekle godine uočila ruske vojnike u uniformama u blizini svoje granice. Danski aerodromi bili su zatvarani zbog neidentifikovanih dronova u svom vazdušnom prostoru. Oslo povremeno izražava zabrinutost da bi malo rusko naselje Barencburg na norveškom arhipelagu Svalbard moglo pokušati da preraste u nešto mnogo veće.

Da li bi Putinova odluka da stanovnicima otcepljenog regiona Pridnjestrovlja u Moldaviji izda ruske pasoše mogla prerasti u nešto mnogo zlokobnije?

Točak strepnje neprestano se okreće u najvećem vojnom savezu u istoriji, i to ne bez razloga. Nakon Putinove loše procenjene i pogrešno zasnovane odluke da napadne Ukrajinu 2022. godine – donete na osnovu slabih obaveštajnih procena, uz vojsku koja je bila krajnje nedorasla svom trećem mestu na svetu po rangiranju – bilo bi nerazumno zaključiti da on nije sposoban da podlegne veoma lošim idejama.

A stvarni položaj Rusije – i sa njim Putinova dilema – može se prikazati kao podeljeni ekran sa dve suprotstavljene slike.

Leva strana prikazuje sliku slabosti. Moskva se danas, u geopolitičkom, unutrašnjem i vojnom smislu, nalazi u potpuno drugačijem položaju nego u februaru 2022. godine. Više joj nije dopušten luksuz greške – energetska sila koja uvozi benzin zato što su ukrajinski dronovi teško pogodili njene rafinerije, koja troši svoje devizne rezerve kako bi ublažila posledice rata i prazni zatvore kako bi popunila nedostatak ljudstva na ukrajinskim linijama fronta.

Rusija je praktično postala vazalna država Pekinga; potrebna joj je konkretna vojna pomoć Severne Koreje i Irana. Kremlj daje prednost protivvazdušnoj odbrani kako bi zaštitio čak i sopstvene zidove. Slika je nesumnjivo loša.

Na desnoj strani ekrana, nasuprot tome, nalazi se slika ruske spremnosti. Fabrike su preuređene tako da neprestano hrane ratnu mašineriju. Školska deca se susreću sa veteranima surovih borbi u Ukrajini. Državna televizija je već godinama podređena propagandnim naporima. Sukob je zagospodario svakodnevnim životom u Rusiji na način kakav nije viđen decenijama dok većina građana NATO država i dalje oseća da je to relativno udaljen problem – onaj koji opterećuje njihove budžete, ali ne i njihovu vojno sposobnu mušku populaciju.

U takvoj atmosferi, širi sukob sa NATO-om – neprijateljem protiv kojeg se Putin oduvek otvoreno obrušavao – mogao bi istovremeno da objasni sporo klizanje Moskve u pat-poziciju u Ukrajini i da posluži kao opravdanje za širi rat, pa čak i za potpunu mobilizaciju unutar Rusije.

Putin bi konačno mogao da tvrdi da vodi egzistencijalnu bitku postsovjetskog sveta, a ne posustalu kampanju za invaziju manjeg suseda. Dok se članice NATO-a i dalje prepiru oko toga koliki bi njihovi odbrambeni budžeti trebalo da budu u narednim godinama, Rusija trenutno troši možda sedam odsto svog BDP-a i približno polovinu državnog budžeta na rat.

Kontraargument glasi da je sada savršen trenutak da Rusija iskuša NATO – u vreme kada je Rusija spremna, kada američki predsednik Donald Tramp rutinski napada odbrambeni savez, a evropske finansije još uvek iscrpljuje posledice pandemije kovida.

Ali mogućnosti Moskve su ograničene, a ocena koja se pojavila na početku rata i dalje važi – slaba i poražena Rusija ne može odjednom postati džin od sto stopa.

Praktična ograničenja ne nestaju čak ni za autokratu za koga se veruje da veliki deo vremena provodi izolovan u bunkeru. Veliki napadi na Kijev već mesecima se odvijaju svakih 10 do 15 dana – iako su u poslednje vreme učestaliji – što ukazuje na to da Rusija ima ograničene zalihe municije ili da ne može dovoljno brzo da proizvodi nove ciljeve kako bi češće izvodila udare.

Tempo ruskog napredovanja na linijama fronta usporio se gotovo do puzanja, pa Putin često pribegava objavljivanju potpuno izmišljenih uspeha. Najnoviji primer bila je tvrdnja ruskog ministarstva odbrane da je zauzelo teško osporavani grad Kostjantinivku u Donbasu. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski odmah je prozreo Putinov blef i ponudio da se sastane s njim upravo tamo kako bi razgovarali o miru.

Institut za proučavanje rata, američki istraživački centar, ocenio je da su objave Kremlja imale za cilj da ubede Belu kuću da Moskva napreduje i da utiču na eventualni nastavak diplomatskih pregovora. Ali lažno proglašavanje pobede predstavlja oličenje slabosti.

I tako se dilema svodi na pitanje da li se Putin oseća sigurnije dok vodi rat koji trenutno ne dobija protiv Ukrajine, ili rat u kojem bi mogao da opravda i sam poraz protiv NATO-a.“

Možda je prošlo vreme kada je Kremlj mogao da računa na neodlučnost Bele kuće u pogledu sudbine Evrope.

Uprkos javnom kolebanju koje su pokazali Tramp i njegov šef Pentagona Pit Hegset, jasno je da tradicionalistički principi republikanske spoljne politike, koje zastupa državni sekretar Marko Rubio, imaju prevagu kako se približavaju izbori za Kongres.

Nedavni fijasko oko želje Sjedinjenih Američkih Država da preuzmu Grenland ostavio je i Evropu suočenu sa još snažnijom potrebom da oblikuje sopstvenu odbranu, što Moskvi predstavlja dodatnu komplikaciju.

Malo je verovatno da bi Moskva pokušala da izvrši pritisak na NATO upotrebom nuklearnog oružja. To bi nesumnjivo izazvalo bes SAD pa čak i Kine. Takođe bi nosilo rizik da ta oružja sudnjeg dana ne funkcionišu onako kako je planirano.

To je pretnja koja je možda najmoćnija upravo dok ostaje neiskorišćena.

I tako će Putinov trik najverovatnije biti u tome da pronađe način da poremeti i uzdrma situaciju, a da pritom ne izazove direktan test transatlantske odlučnosti.

Poslednja decenija prepuna je ruskih pokušaja zastrašivanja koji su ostavljali dovoljno prostora za manevrisanje onima na Zapadu koji nisu bili spremni da odgovore ulaskom u sukob punih razmera. Od upotrebe nervnog agensa novičok u engleskom gradu Solzberiju, preko sumnjivih špijunskih brodova koji se zadržavaju iznad podmorskih kablova, do navodnog mešanja u izborne procese, Moskva već dugo ispituje dokle može da gura Zapad, a da pritom ne izazove novi veliki sukob.

Putinova velika prednost kao lidera jeste dugovečnost na vlasti. On nije ograničen četvorogodišnjim ciklusom potpuno demokratskih izbora koji njegove zapadne protivnike teraju da traže brza rešenja. On može da sačeka da prođe sadašnji ciklus NATO lidera, neuspeha na bojnom polju i ukrajinske tehnološke nadmoći.

Putin nije imun na protok vremena i jednog dana će se njegova vladavina završiti. Samo je moguće da je dovoljno mudar da taj trenutak ne ubrza tako što će eskalirati sukob koji gubi.