Srbija raspolaže ljudskim, ekonomskim i administrativnim resursima koji bi mogli da podrže bolji demokratski razvoj, ali ih vlast personalizovana u harizmi Aleksandra Vučića pretvara u sredstva svog očuvanja. Međutim, međunarodno uporedivi pokazatelji ukazuju da aktuelni model vladanja Aleksandra Vučića proizvodi institucionalno kvarenje, korupciju i nepoverenje građana.

Na to ukazuju i domaća istraživanja javnog mnenja po kojima je korupcija glavni problem, odnosno potreba za unapređenjem vladina prava, povećanja društvene solidarnosti i smanjenja društvenih nejednakosti.

Analiza je zasnovana na podacima iz baze The Quality of Government Standard Dataset, version Jan26 (https://www.gu.se/en/quality-government/qog-data/data-downloads/standard-dataset)

Baza predstavlja uporedni presek podataka prvenstveno oko 2022. godine, uz korišćenje podataka iz okolnih godina kada vrednosti za referentnu godinu nisu dostupne.

Kada se rezultati Srbije iz baze The Quality of Government Standard Dataset Univerziteta u Geteborgu posmatraju zajedno, dobija se precizna dijagnoza stanja u kojem se nalazi država Srbija: Srbija nema problem integriteta i funkcionalnosti institucija zato što nema dovoljno obrazovanih ljudi, ekonomskih resursa ili administrativnih kapaciteta.

Njene institucije su slabe zato što su podređene opstanku vlasti Aleksandra Vučića. To je ujedno i najvažniji pokazatelj da je političkom modelu vladanja koji je napravio Aleksandar Vučić istekao rok trajanja. Posle više od decenije njegove dominantne vlasti više nije uverljivo objašnjenje da su korupcija, slaba vladavina prava, urušeni mediji i nepoverenje građana nasleđeni problemi. Vučićev sistem je imao dovoljno vremena, političke moći, parlamentarne većine i kontrole nad državnim resursima da unapredi integritet i funkcionalnost institucije. Umesto toga, postojeće korupcija je pretvorena u mehanizam upravljanja Srbijom.

Razvoj bez institucija

Indeks ljudskog razvoja Srbije iznosi 0,826, dok je BDP po stanovniku, prema paritetu kupovne moći, približno 26.247 dolara. Gini koeficijent od 32,8 pokazuje umerenu dohodovnu nejednakost. Ovi podaci govore da Srbija nije društvo bez razvojnih resursa. Ona ima obrazovano stanovništvo, profesionalnu administraciju, ekonomsku infrastrukturu i institucionalno iskustvo potrebno za uspostavljanje demokratske i odgovorne vlasti.

Istovremeno, međunarodno uporedivi pokazatelji kvaliteta institucija znatno su nepovoljniji. To stvara osnovni paradoks Vučićeve Srbije: društvo poseduje kapacitete za razvoj, ali lična vlast Aleksandra Vučića sprečava razvoj institucija. Problem Srbije zato više nije samo nedostatak razvoja. Problem je koruptivni način na koji vlast raspolaže postojećim društvenim resursima.

Korupcija kao sistem upravljanja

U prilog napred navedenog govori Indeks percepcije korupcije Srbije koji je 2022. godine iznosio svega 36 od mogućih 100 poena. Pokazatelj kontrole korupcije Svetske banke ima negativnu vrednost od -0,485. Ovi rezultati ne govore samo o tome da u Srbiji postoji korupcija. Oni ukazuju da institucije nemaju dovoljno autonomije i kapaciteta da spreče zloupotrebu javnih funkcija i državnih resursa.

U Vučićevom modelu vlasti korupcija je jedan od načina njegovog funkcionisanja. Partijska lojalnost zamenjuje stručnost, politička zaštita potiskuje pravnu odgovornost, a pristup javnim poslovima, subvencijama i funkcijama postaje sredstvo održavanja mreže zavisnosti. Državni resursi koriste se za proizvodnju političke podrške, dok institucije koje bi trebalo da kontrolišu vlast ostaju bez stvarne autonomije.

Zato se borba protiv korupcije uglavnom svodi na kampanje, hapšenja koja vlast medijski promoviše i postupke protiv politički nezaštićenih pojedinaca. Izostaje sistemska kontrola tokova novca, javnih nabavki, državnih preduzeća, infrastrukturnih projekata i imovine javnih funkcionera. Posle više od decenije vlasti, negativan rezultat kontrole korupcije predstavlja ocenu političkog sistema koji je Vučić izgradio.

Država može da donosi propise, ali ne i da ih jednako primenjuje

Pokazatelj efektivnosti vlade iznosi 0,179, a kvalitet regulative 0,089. Obe vrednosti su blago pozitivne. Na prvi pogled, to bi moglo da bude predstavljeno kao uspeh. Srbija ima administraciju sposobnu da priprema zakone, strategije i javne politike. Država može relativno brzo da sprovede odluke kada postoji politička volja izvršne vlasti.

Ali upravo poređenje tih pokazatelja sa kontrolom korupcije i vladavinom prava otkriva prirodu sistema. Srbija ima državu koja može da deluje, ali nema dovoljno garancija da će delovati nepristrasno. Može da donese propis, ali ne i da obezbedi da se on jednako primenjuje na vlast i opoziciju, politički povezane kompanije i njihove konkurente, režimske i kritičke medije. Administrativna sposobnost odvojena od institucionalnog integriteta ne stvara dobru upravu. Ona stvara efikasan instrument političke moći.

Vladavina prava ispod nule

Pokazatelj vladavine prava iznosi -0,156, dok je vrednost glasa građana i odgovornosti vlasti još nepovoljnija i iznosi -0,283. Negativne vrednosti ukazuju na probleme sa jednakošću pred zakonom, nezavisnošću pravosuđa, javnom kontrolom vlasti i mogućnošću građana da utiču na političke odluke.

Vučićeva vlast izgradila je sistem u kojem se odluke donose u uskom političkom krugu, a institucije ih naknadno formalizuju. Narodna skupština potvrđuje, Vlada sprovodi, regulatorna tela ćute, a provladini mediji obezbeđuju poželjno tumačenje događaja. U takvom sistemu institucije zadržavaju nazive, zakonska ovlašćenja i formalne procedure, ali gube autonomiju. One više nisu kontrolori vlasti, već delovi mehanizma njenog održavanja.

Demokratija svedena na izbore bez ravnopravnosti

U periodu za koji su dostupni podaci, indeks liberalne demokratije Srbije iznosi 0,260, a indeks izborne demokratije 0,359 na skali od nula do jedan. Freedom House politička prava u Srbiji ocenjuje ocenom 4, a građanske slobode ocenom 3, pri čemu je 1 najbolja ocena. Ovi pokazatelji potvrđuju da problem Srbije nije samo pitanje da li se izbori održavaju.

Problem je u uslovima u kojima se građani opredeljuju i politički akteri takmiče. Izbori ne mogu biti u potpunosti slobodni kada vlast ima dominantan pristup televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, kada se državni događaji pretvaraju u stranačku promociju, kada predsednik Republike daje ime izbornim listama, iako nije kandidat i kada su javni resursi na raspolaganju vladajućoj stranci. Vučićev sistem nije ukinuo izbore. On ih je zadržao kao aklamaciju, postupak potvrđivanja unapred proizvedene političke neravnopravnosti. Zbog toga je Srbija ostala između formalne demokratije i faktičke dominacije jednog političkog aktera koji urušava ustavni poredak.

Mediji kao infrastruktura vlasti

Indeks slobode medija Reportera bez granica iznosi 61,510, pri čemu niža vrednost predstavlja bolji rezultat. Ovaj pokazatelj treba posmatrati zajedno sa koncentracijom političke moći i slabljenjem javne odgovornosti. Bez profesionalnih i slobodnih medija građani nemaju dovoljno pouzdane informacije na osnovu kojih bi mogli da kontrolišu vlast i donose izborne odluke.

Vučićev politički model počiva na stalnoj medijskoj prisutnosti predsednika, potiskivanju institucija iz medija i proizvodnji slike da država, Vlada i predsednik predstavljaju jednu političku volju. U tom sistemu deo medija više nije posrednik između događaja i javnosti. Postao je infrastruktura vlasti: promoviše predsednika, delegitimiše kritičare, proizvodi podele i stvara atmosferu stalne opasnosti u kojoj je promena vlasti predstavljena kao ugrožavanje države. Sloboda medija zato nije sporedno pitanje Vučićevog sistema. Kontrola javnosti jedan je od njegovih nosećih stubova.

Građani više ne veruju političkim institucijama

Podaci Evropskog društvenog istraživanja pokazuju duboku krizu poverenja. Na skali od nula do deset, poverenje u policiju iznosi 4,226, u parlament 3,914, a u pravni sistem 3,263. Poverenje u političare iznosi svega 2,171, a u političke partije 2,109. Nijedna posmatrana institucija ne dostiže ni sredinu skale.

Najniže poverenje u partije i političare pokazuje da građani politički sistem ne vide kao pouzdan mehanizam zastupanja njihovih interesa. Nisko poverenje u pravni sistem govori da kriza nije ograničena na političke aktere, već je zahvatila i institucije koje bi trebalo da štite prava građana. Vlast može da proizvodi izbornu većinu kombinovanjem medijske dominacije, javnih resursa, partijskog zapošljavanja i kontrole političke agende. Ali izborna većina nije isto što i institucionalno poverenje. Upravo je to jedan od najjasnijih pokazatelja potrošenosti Vučićevog modela lične vlasti. Sistem još može da proizvodi poslušnost, zavisnost i glasove, ali sve teže proizvodi legitimnost, što ga ako želi da ostane na vlasti može odvesti i ka represiji.

Oni su bilans jednog načina vladanja

Tvrdnja da je Aleksandru Vučiću istekao rok trajanja nije pitanje njegove biološke starosti niti formalnog trajanja mandata. Reč je o političkom roku trajanja modela vlasti koji je prestao da proizvodi razvojne rezultate i postao prepreka institucionalnom oporavku Srbije. Međunarodni indikatori pokazuju da Srbija ima više društvenih kapaciteta nego što kvalitet njenih institucija sugeriše. Drugim rečima, građani i društvo razvijeniji su od političkog sistema kojim se upravlja.

Posle više od decenije koncentracije moći, Vučić više ne može da se predstavlja kao rešenje za probleme koje njegova vlast održava i produbljuje. Ne može biti nosilac borbe protiv korupcije sistem koji počiva na političkoj zavisnosti institucija. Ne može garantovati vladavinu prava vlast koja zakon primenjuje selektivno. Ne može biti zaštitnik demokratije predsednik koji briše granicu između države i partije.

Ne može obećavati slobodne izbore politički sistem čija stabilnost zavisi od medijske i institucionalne neravnopravnosti. Zato ovi indikatori nisu samo međunarodna ocena Srbije. Oni su bilans jednog načina vladanja. Taj bilans pokazuje da Vučićev sistem još raspolaže velikom količinom političke moći, ali sve manjom sposobnošću da tu moć pretvori u legitimne, odgovorne i funkcionalne institucije. U iz vizure društvenog razvija ovo znači da mu je istekao rok.

Autor je direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.