Postoji poziv, a postoji i posao. Retki su ljudi kojima je dato da rade ono što ih zaista ispunjava, da svakog dana ulažu deo sebe u nekog drugog i da taj trud, makar i nevidljiv, ostavi trag koji traje duže od njih samih.

Učitelji, nastavnici, profesori nisu ljudi koji samo rade svoj posao. To su ljudi koji imaju poziv. Ako volite ovaj poziv, vi dajete sebe, volite te mlade ljude, učite ih, savetujete, ugledaju se na vas. Trudite se da im ukažete da čast, poštenje, požrtvovanost jesu same po sebi vrednost i nagrada, da uvek treba pomagati, da treba zaštititi slabijeg i na sve ono ispravno i dobro…

Svakog dana, godinama, u svet šaljemo divne mlade ljude, pametne, hrabre, pravedne, a sistem u kom žive i u kom treba da grade svoje živote je sve gori, stanje u društvu sve je jadnije, a vazduh sve teži za disanje.

Trudimo se da ih naučimo pravdi u svetu koji im (nam) tu istu pravdu svakodnevno uskraćuje.

I onda se sistem razotkrije sa dva strašna bljeska. Prvo je pokazao kako sistemska nebriga, korupcija i nepotizam dovode do Ribnikara, a odmah zatim i do Dubone i Malog Orašja.

Nema odgovornosti. Ide red ćutnje, red negiranja, red relativizacije, red izvrtanja teza, i društvo koje se kao žaba godinama kuva na tihoj vatri, opet se umiruje – bolje da kažem, umrtvljuje.

Desila se treća strašna stvar i izgleda da su kod nekih popucali čelični živci – puklo trpilo. Pad nadstrešnice na površinu je izneo sve dotad potiskivane nepravde. Oni mladi koje smo gajili odjednom su se pojavili i rekli upravo ono što smo ih učili: za sve treba preuzeti odgovornost. I ne radi se samo o jednoj osobi – tog dana nije bila odgovorna samo Maja, bilo je tu i drugih koji su morali da odgovaraju, a niko od njih nije. Ne može niko od njih da tvrdi da je sistem najbezbedniji i da posle pogibije 16 ljudi ne snosi nikakve posledice.

Počela je ista matrica. Tišina, negiranje, foliranje funkcionisanja sistema, relativizacija, izokretanje istine.

Šesnaestoro ljudi je umrlo ispod betona koji je trebalo da ih štiti, a ne da ih zgnječi. Šesnaest imena, šesnaest porodica, šesnaest praznih stolica za trpezarijskim stolom, i niko, niko ne sedi u pritvoru zbog toga na način koji odgovara težini onoga što se desilo. Umesto istrage, dobili smo predstavu. Umesto pravde, dobili smo saopštenja.

Umesto priznanja, dobili smo uvežbanu ravnodušnost ljudi kojima je udobnije da lažu nego da se suoče sa onim što su dozvolili da se desi. Koliko još tela treba da padne da bi neko rekao: Dosta je bilo? Koliki je prag za ovaj sistem, sedamnaest? Dvadeset? Ili broj uopšte nije bitan, jer je ljudski život odavno pretvoren u stavku koja se briše iz budžeta, a ne u nekoga ko je jutros poljubio majku pred vratima i rekao da će joj se vratiti?

Otpor nije prestajao, nada se širila, jer je trulost ove mašinerije postajala vidljiva i onima koji su se do sada dali lako zavarati. Problem je što ta mašinerija, građena decenijama, uz mali prekid početkom ovog veka, nije mogla biti razbijena šetnjom i otporom većine građana. Umor, razočaranost, jurnjava za egzistencijom naizgled su učinili da deluje kako je otpor posustao. Ali nije. Tu je. Čeka.

Sad da se vratim na nastavnike i prosvetu. Ako su neki od njih bili izolovani, pronašli svoje mehuriće i gutali priču koju bestidnici serviraju, i progutali Ribnikar, Dubonu, Orašje, pa čak i nadstrešnicu – prebijanje dece u Valjevu nisu mogli prevideti.

Dečak leži, a oko njega, kao ose, odrasli muškarci, besni, u punoj opremi za borbu, udaraju po mladom biću dok se njegovo telo grči i skuplja pokušavajući da se zaštiti. To je dete jednog od nas. A vi ćutite.

Stevan Filipović je isto jedan od nas koji nije ćutao, i platio je za to.

Zanima me šta je sad opravdanje i da li je onima koji su se pitali zašto smo onomad stali sada malo jasnije: stali smo, na kraju krajeva, zbog nas samih.

Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.