Reč je o Crvenoj zvezdi, konkretnije o njenom fudbalskom klubu. Sećam se, kao juče da je bilo, Borko, moj najbolji drug, došao je u vrtić Skadarlija jednog jutra 1981, noseći u ručicama tamnocrvenu člansku knjižicu Crvene zvezde. Otac ga je odveo na Marakanu, gde je Borko i formalno postao član kluba.

Hoću i ja, hoću i ja, orilo se stanom koji je moj ćale dobio od vojske. Za razliku od nekih drugih stvari („Kakve figurice iz Ratova zvezda te spopale, znaš li ti koliko to košta“), roditeljski pristanak da postanem zvezdaš stigao je bez opiranja. Nešto pre toga, otac i deda su me vodili na Zvezdin stadion, da gledamo pobede protiv Vardara i niškog Radničkog, a možda i Borca iz Tuzle (bilo je davno, ne sećam se), a odlazak na stadion mimo utakmice, na učlanjenje, činio se logičkim nastavkom.

Od tog odlaska sećam se da smo ušli kod nekog čoveka u kancelariju i slike Duleta Savića na zidu, a možda je to bio i neko drugi. Sećam se crvene knjižice i pečata koji je govorio da je uplaćena članarina za 1981. Kako to često u životu biva, nisam kasnije uplaćivao članarine, ali je zato, kad su mi se roditelji razveli, a država raspala, titula evropskog i svetskog šampiona u fudbalu Crvene zvezde, dosta pomogla da totalno ne potonem.

Šalim se, potonuo sam totalno (možda baš i zato što sam se držao za Zvezdine titule), ali o tome nekom drugom prilikom. Prvi put sam navijanje za Zvezdu stavio na stend baj u sezoni 1998, kada je Obiliću bilo namešteno da postane šampion. Bio sam baš na sramotnoj utakmici koju je Zvezda igrala protiv Obilića, kad sam rekao „U ovoj sramoti neću da učestvujem“ i sa nekolicinom drugara, cigana i grobara, narednih godinu dana navijao za Dorćol, u okviru navijačke grupice „Burek brigada“.

Zvezdini navijači učestvovali su u dovođenju Miloševića na vlast, ali i u njegovom odlasku sa vlasti. Sećam se silnih kvalifikacija za Ligu šampiona iz kojih smo ispadali, kakve su to samo tekme bile. A onda su došli ovi. Fudbalski klub mi se odmah zgadio, a na basket sam 2016. još povremeno išao, sa navijačkom grupicom „Stara škola“. Kako se ovo u čemu smo se našli neočekivano odužilo, tako mi se fudbalski klub Crvena zvezda u potpunosti zgadio.

Kad sam ulovio sebe da ću pre navijati za Partizan u večitom derbiju, nego za nakaznu naprednjačku mutaciju kluba čiji sam možda i dalje formalni član, prestao sam da gledam domaći fudbal, a onda i strani kad je žvalava Zvezda počela da igra u Evropi. Sve što mi je ostalo su vesti o Zvezdinim neuspesima na stranom i uspesima na domaćem planu. Tako sam ukačio da su pukli od Hapoela, a Dejan Stanković Ćaci opravdao verovanje da se sve čega se ovaj režim dotakne pretvara u dno. Bio sam srećan i biću srećan kad opet puknu, od koga god. Svaki put kada bilo šta što ima veze sa Sisolinijem u bilo čemu pukne, biću srećan. Bez izuzetka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.