Znaš one generacijske poremećaje u familiji, moj ćale je bio mlađe dete, a tetka se rano udala. I tako ja danas imam bočnog unuka Noleta, koji je ove godina napunio sedamnaest godina. On je izuzetno bistar mlad čovek, što potvrđuje i činjenica da me obožava, a obožavanje mene je odraz izuzetne inteligencije.

Kako god bilo, dečko želi da studira žurnalistiku i pokušava da se oproba u pisanju tekstova. Ali, kad je u pitanju objavljivanje tekstova tu će Nole imati ozbiljan problem, na koji nailaze i iskusni kolumnisti i pisci, iz samo jednog razloga. Nole je protivnik aktuelnog režima i vrlo je mali broj štampanih i elektronskih medija u kojima uopšte dolazi u obzir objavljivanje njegovog prvog teksta. Sa velikim zadovoljstvom, ali i tugom trudim se da mu pomognem.

Zadovoljstvo je razumljivo, dečak od 17 godina ima dara, ima i mozga (što valjda ide jedno sa drugim), a to znači da je na listi nepoželjnih. U momentu pisanja ovog teksta Noletov tekst nije objavljen, a ja se iskreno nadam da se to dogodilo dok vi čitate ovo što vam pišem.

Moram da ne budem tužan jer jednom darovitom mladom čoveku ne mogu da pomognem u potpunosti. Zato što živimo u vremenu oštre podele u kojoj se ne ceni talenat, rad, obrazovanje, maštovitost (dopisati po želji), već pripadnost vladajućoj kasti. Srbija se dakle u svakoj delatnosti deli na podobne i nepodobne, a ne na kvalitetne i nekvalitetne. Po tom principu dele se nacionalne i ostale frekvencije, ali i sredstva iz budžeta.

Noletu je to apsolutno jasno i u svom tekstu na usudiću se reći, dopadljiv način, poziva na promenu ovakvog sistema. Pokušavam da njegov talenat bude presudan za moje raspoloženje i da verujem da će brzo doći do promene odnosa snaga a time i sistema. U tom sistemu, Nole bi mogao svoj tekst objaviti gde god hoće, pod jednim jedinim uslovom, a to je da taj tekst ima svoj kvalitet.

Već nekoliko godina trudim se da budem od pomoći Bokiju, koji je šest godina stariji od Noleta i na dobrom je putu da za par godina postane diplomirani pravnik. Boki je definitivno moj sin, što dokazuje stepen njegove smotanosti, ali osim ove osobine, kao čovek koji mu svakodnevno pomaže, prepoznajem kod njega pravničku logiku, koju pokušavamo zajednički da razvijemo.

Boki želi da jednog dana bude nosilac neke pravosudne funkcije. Dvoumi se između advokature, tužilaštva i sudstva.

I tu počinju da se prepliću Noletovi i Bokijevi problemi. Kao što su jednom kolumnisti, ma koliki kvalitet njegovih tekstova bio, zatvorena vrata ogromnog broja štampanih i elektronskih medija, tako je i mladom pravniku koji na posredan način ne podržava vlast, apsolutno nemoguće da bude izabran na bilo koju pravosudnu funkciju.

Razlika je samo u tome što je u novinarstvu ova granica postavljena vrlo jasno, a u izboru za pravosudne funkcije ona mora biti malo suptilnija i sakrivena od očiju javnosti, jer nosioci pravosudnih funkcija po zakonu, bar zvanično, ne mogu biti članovi ni jedne političke stranke. Lojalnost režimu i pravosudnim vladarima iz senke se podrazumeva.

I da se ne lažemo i u novinarstvu i u pravosuđu, uvek je bilo ovakvih pojava. Ipak, čak i u vreme jednopartijskog sistema , a posebno kasnije, sloboda medija je bila veća nego danas. Tako se već krajem sedamdesetih u dnevnoj i nedeljnoj štampi mogla pročitati kritika određenih društvenih pojava, a bogami i nekih funkcionera na vlasti. Istina u belu ljubičicu od preko osamdeset kilograma nije se smelo dirati, sve do sredine osamdesetih, dakle nekoliko godina od kad je definitivno uvenula.

U pravosuđu je uvek postojao pritisak, posebno izvršne vlasti, ali su postojali mnogi koji su odoleli. Moja dobra prijateljica, danas u dubokoj penziji, devedesetih je bila sudija Okružnog suda u Beogradu. Pozvao je telefonom šef nekog skupštinskog odbora (pošto je odavno preminuo neću napisati ime) i zamolio da se neki predmet reši u korist jedne strane. Sudija mu je odgovorila da mu ne padne napamet da ikada više okrene njen telefon, te da će predmet rešiti po zakonu, kao i sve druge. Verujem da danas osim malog broja časnih izuzetaka, nemamo takve sudije.

A opet, kako poslati rođeno dete u advokaturu u državi u kojoj se u parnici zakazuju dva ročišta godišnje, a krivicom vladaju klanovi?

Ispunjen dakle zadovoljstvom jer kod svojih, što direktnih, što bočnih potomaka uživam simpatije i ugled, pokušavajući da ih ne smorim kao klasičan matorac, potpuno razumem potrebu obojice da menjaju sistem, da im imena nisu bitna, te da ih ne zanimaju partije i bilo kakvi lideri.

Možda su naivni, možda to tako neće ići, možda će im se sve razbiti o glavu, možda će se razočarati i svoju sreću tražiti desetinama hiljada kilometara daleko od Srbije, kao uostalom i mnogi drugi.

Ali ko smo mi da im pametujemo, kad smo ceo život potrošili i prinudili ih da žive u nečemu gde se ne poštuju ni zakoni ni moral?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.